Danas, ta rečenica zvuči kao relikt varvarskog doba. Zamijenili smo je pregovorima, asertivnom komunikacijom i pokušajima da svojoj djeci budemo najbolji prijatelji, terapeuti i PR menadžeri u isto vrijeme.
Dok mi brišemo svaku neravninu sa njihovog puta, u dječjim sobama ne raste očekivani mir. Umjesto zahvalnih i smirenih mladih ljudi, sve češće dobijamo generaciju koja na najmanji otpor reaguje bijesom koji više priliči antičkim tiranima nego modernim adolescentima.
Gdje griješimo?
Mit o apsolutnoj harmoniji
Prvi grijeh modernog roditelja je patološki strah od konflikta.
U želji da budemo “bolji od svojih roditelja”, koji su možda bili preki i strogi, skliznuli smo u drugu krajnost – postali smo alergični na dječje nezadovoljstvo.
Kada roditelj popusti pred naletom bijesa jer ne može da podnese scenu u prodavnici ili durenje za ručkom, on detetu ne čini uslugu. On mu šalje šifrovanu poruku: “Tvoja agresija je valuta kojom možeš kupiti moju popustljivost”.
Dijete koje nikada ne udari u zid roditeljskog “Ne” zapravo živi u stanju stalne anksioznosti.
Bez granica, svet je zastrašujuće veliko i nepredvidivo mesto. Agresija je ovde samo odbrambeni mehanizam, dete udara jer pokušava da opipa gde se nalazi kraj njegove moći. Ako tog kraja nema, ono će udarati sve jače, očajnički tražeći nekoga ko je dovoljno snažan da ga zaustavi.
Pasivna agresija
Narodski rečeno, niko ne ume da “ubije” ćutanjem kao roditelj koji je odlučio da bude svetac.
Umesto zdrave, glasne rasprave – koja je, ruku na srce, prirodni deo ljudskog suživota – mnogi roditelji pribegavaju pasivnoj agresiji. To su oni uzdasi u kuhinji, lupanje šerpama “slučajno” jače nego što treba i rečenice poput: “Radi ti kako hoćeš, ti najbolje znaš.”
Povratak na “stara podešavanja” (bez batina)
Ne moramo se vraćati na kaiš i vaspitne mere naših pradedova da bismo popravili stvari. Rešenje je u nečemu mnogo težem od fizičke sile – u doslednosti.
Djeci nisu potrebni drugari za igru u telu odraslih ljudi. Potrebni su im kapetani broda koji se ne kriju u potpalublju čim krene oluja.
Mir u kući koji se kupuje stalnim popuštanjem zapravo je samo primirje pred mnogo veći rat. Ako želite da vaše dete ne bude agresivno sutra, budite dovoljno hrabri da pretrpite njegov bes danas.
Recite “Ne” i ostanite pri tome, čak i kada vas gledaju kao najvećeg neprijatelja. Jer paradoksalno jeste, ali baš kada se ljute na vas, oni se osećaju najsigurnije. Znaju da neko, konačno, drži kormilo.
Da li se u nekom od ovih opisa prepoznaješ ti, ili možda neko iz tvog okruženja? Često je najteže priznati da smo, u najboljoj nameri, zapravo hranili “zver” koju smo hteli da ukrotimo, prenosi Ona.
Saznajte sve o najvažnijim vijestima i događajima, pridružite se našoj Viber zajednici ili čitajte na Google News.